Patrik Rotfus je američki pisac epske fantastike, najpoznatiji po planiranoj trilogiji Hronike o Kraljeubici, koja mu je već prvim tomom, Ime vetra (2007), osigurala mesto legende žanra. Drugi tom, Strah mudroga (2011), samo je opravdao postignuto. Uz nekoliko kratkih priča, Rotfus 2014. godine objavljuje i kratku novelu Muzika tišine, koja je ujedno i (za sada) njegovo poslednje objavljeno delo vezano za Hronike.
Od tada je prošlo čitavih osam godina, a nestrpljivi fanovi i dalje čekaju Kamena vrata (Doors of Stone), roman koji će završiti sagu o Kvoutu, junaku koji je razgovarao sa bogovima, voleo žene, i pisao pesme od kojih se putujući pevači rasplaču.
U razloge za Rotfusovo „odugovlačenje“ neću zalaziti ovog puta, ali ću reći da je njegova koleginica, spisateljica Mercedes Lackey, nedavno objavila da su Kamena vrata kod urednika na prepravci, kao i da se zna datum objavljivanja. Rotfus se još nije oglasio po tom pitanju, tako da je na vama da li ćete joj verovati.
A sada glavni razlog zašto smo ovde – prolog dugoočekivanog trećeg romana, tačnije nacrt prologa, koji je Rotfus pročitao uživo na svom YouTube kanalu u decembru prošle godine. Preveo sam ga u celosti, pritom se držeći sjajnog prevoda Vesne Stojković iz prethodnih knjiga.
Trostruka tišina
I dalje je noć. U gostionici Krajputaš vlada tišina, a ta je tišina bila trostruka.
Najočiglednija je ona ogromna, odzvanjajuća tišina onoga što nedostaje. Da je horizont pokazao i najmanji obris plavetnila, grad bi se uskomešao. Čulo bi se pucketanje iz ognjišta, nežno žuborenje ključale vode za kašu ili čaj. Spori, klizavi koraci ljudi koji šetaju kroz travu bi zbrisali tišinu prednjih stepenica kuća nemarnom žustrinom stare brezove metle. Da je grad dovoljno veliki da zaposli stražare, oni bi vucaranjem i gunđanjem odagnali tišinu poput nepoželjnog stranca. Da ima muzike… ali ne, naravno da muzike nema. Zapravo, ničeg od toga nema, i tako tišina ostade.
U podrumu Krajputaša osećao se miris dima od uglja i sagorelog gvožđa. Svuda su se nalazili ostaci užurbanog rada. Razbacani alat, flaše u neredu. Prolivena kiselina je tiho šištala, prosuta preko ivice široke kamene zdele. Cigle male kovačnice ispuštale su sićušne, slatke, piskave zvuke dok su se hladile. Ti sićušni, zaboravljeni zvuci dadoše svoj doprinos većoj, odzvanjajućoj tišini. Utkali su se u nju poput sjajnog, mesinganog konca. Poput nekakve mešavine, kontrapunkta.
Treću tišinu nije lako primetiti. Oslušnete li dovoljno dugo, možda biste je osetili u hladnoj bakarnoj bravi Krajputaša, čvrsto zaključanoj da odagna opasnost noći. Krije se unutar debelog drveta vrata i gnezdi se duboko u sivom temelju. Nalazi se i u rukama čoveka koji je sagradio gostionicu, koji se polako svlači pokraj tvrdog, uskog kreveta.
Čovekova kosa je prirodno crvena, crvena poput plamena. Oči su mu tamne i umorne i kreće se pažljivo, kao da je teško ranjen, iscrpljen, ili previše star. Krajputaš je njegov, baš kao što je i treća tišina njegova. Tako i priliči, jer to je i najveća od tri tišine i obuhvata ostale. Duboka je i prostrana poput svršetka jeseni. Teška je poput velikog uglačanog rečnog kamena. To je uporan, rezak zvuk čoveka koji čeka da umre.
Nemojte me streljati, ovo je ipak samo moj prevod, i to prevod nacrta prologa. Finalnu verziju prologa, a uostalom i samog romana, se nadamo da ćemo videti uskoro u izdanju Lagune.
Rotfusov video u kojem čita prolog možete pogledati ovde (od 2:01):
Kafa Bez Spojlera 