Osamu Dazai – Izopštenik

Izopštenik je oproštajno pismo autora, u formi kvazi-autobiografskih memoara. Od samog trenutka objavljivanja 1948. godine, ušao je u klasike japanske književnosti, a danas važi za drugi najprodavaniji japanski roman, odmah nakon Duša – Kokoro autora Nacumea Sosekija.

Ubrzo nakon objavljivanja Izopštenika, Osamu Dazai izvršiće samoubistvo, zajedno sa ljubavnicom Tomi Jamazaki.

SRAM

Proveo sam život pun srama.

Ovim rečima fiktivni autor memoara, Jozo, otvara svoju prvu svesku, od ukupno tri. U njoj saznajemo o njegovoj imućnoj porodici, odrastanju, osnovnoj edukaciji, ali i traumama koje su gotovo sigurno dovele do stanja u kojem će se nalaziti ceo život – u stanju srama.

On strepi od toga da bilo kome kaže šta mu se desilo, strepi od izražavanja sopstvenih želja i emocija, pa tako postaje neko potpuno drugi – oko sebe gradi fasadu „školskog pajaca“, nespretnog šaljivdžije kojeg obožavaju profesori, đaci, ali i porodica. Sve mu je „kako ćemo – lako ćemo“. Međutim, u glavi mu se odigrava potpuno drugačiji scenario – počeci depresije, ništavila, potpune otuđenosti od ostatka sveta i od samog sebe, a fasada koju je izgradio mu sve više otežava stanje. Počinje da se boji sopstvene senke, i svaki potez i reč su mu dobro promišljeni kako bi što uverljivije održao imidž pajaca.

Sram kao glavni motiv pratiće Jozoa kroz ceo život.

STRAH

Slabići se boje čak i sreće.

Strah od emocija. Strah od prijateljstva. Strah od emotivne veze. Strah od ljudi. Jozo gradi sve veći strah od svega ljudskog, a u isto vreme i sramotu od onoga „kako treba“, „kako društvo nalaže“ – svaki put kada bi izrazio bilo kakvu iskrenu emociju ili želju, obuzela bi ga ogromna sramota i propadao bi još dublje kroz rupu bez dna.

Kombinacija depresije, straha i izgrađenog buntovništva pokreću u Jozou lavinu pitanja o stanju društva, individualnosti, ali i ljubavi koja mu je suštinski potrebna ali nije u stanju ni da je primi, ni da je pruži.

Bitno je napomenuti da se kroz Jozova razmišljanja i život provlači mizoginija – ovo je proizvod vremena u kojem živi (tridesete godine prošlog veka u Japanu) ali i njegovog emotivnog stanja i trauma koje je doživeo u ranom detinjstvu.

Jozo je pravi izopštenik. Ni u jednom trenutku ne poetizuje svoje pisanje, ne daje nikakva opravdanja za svoje stanje i postupke, a što je možda najfascinantnije – ne oplakuje sebe. Govori nam o svojim potezima i razmišljanjima vrlo direktno, bez ikakvih zadrški, predstavlja ih u svojoj najsirovijoj formi. Zbog ovoga ćete vrlo brzo, na neki vrlo izopačen način, zavoleti ovog žigoloa, alkoholičara, zavisnika od opijata i mizoginistu. A možda ćete prepoznati Jozoa, bilo u njegovom „klovnovskom“ stanju iz detinjstva ili kasnijem samodestruktivnom stanju, u nekome koga poznajete. Ili u sebi.

ZAKLJUČAK

Izopštenik zbog svega gorenavedenog zaista nije za svakoga. Prikazuje unutrašnju i spoljašnju borbu teško obolele i povređene osobe – borbu između njene realnosti, društvene realnosti, potrebe za ljubavlju i nemogućnosti da se ista pruži, očekivanja porodice, prijatelja, partnera, ali i želje za izlečenjem koje je, autor je svestan, u datom vremenu i prostoru nemoguće.

Možda prvi put u životu, autor Osamu Dazai u potpunosti otvara svoju ranjenu dušu i daje nam uvid u svoje najmračnije, najizopačenije tajne, koje je celog života skrivao i od samog sebe. Pokazuje ljudsku stranu sebe, koje se toliko plašio i sramio.

Nažalost, za Osamu je bilo kasno, ali je čovečanstvu podario neprocenjivo iskustvo traumatizovane i klinički depresivne osobe, neukaljano poetičnošću i iracionalnošću, pritom se osvrćući na ljudsku prirodu, zajednicu, prijateljstvo i ljubav na način koji je primenjiv i danas, nakon više od 70 godina.

Žir izdavaštvo: https://zir.rs/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/izopstenik/