Nakon smrti bliske osobe, nekada uzburkano i izdajničko more koje je činilo njen život postaje potpuno mirno. Ne znamo šta se tačno dešava sa preminulim, ali znamo da se sigurno nalazi sa one druge strane, dovoljno duboko da ne možemo da posegnemo za njim, već nam ostaje da samo gledamo u glatku površinu mora, prisećamo se, i suočavamo sa ovom neminovnošću.
NEOBIČAN SPOJ
Otac je otišao.
S onu stranu.
More je bilo mirno.
Scenaristkinja Tanja Stupar Trifunović, prethodno poznata književnoj publici kao pesnikinja i romanopisac, oprobala se u izradi grafičke novele koja govori o gubitku bliske osobe, sećanjima, toksičnim odnosima – sve to kroz vrlo unikatan, poetičan način pripovedanja, nekonvencionalan za strip na koji smo navikli. Pridružila joj se Tatjana Vidojević, ilustratorka, sa svojim modernim stilom, jakih linija i jarkih boja. Na kraju, zajedničkim snagama dostavljaju neobičnu, ali itekako emotivno snažnu fuziju stilova koja vas ne ostavlja ravnodušnim.
Smrt i prolaznost kao glavni motivi ove grafičke novele u direktnom su sukobu sa svakodnevnicom – pranjem sudova, pecanjem, toksičnim vezama koje su takođe, nažalost, postale deo svakodnevnice. Autorke nas konstantno vraćaju na neminovnost koja nas sve kad-tad čeka: Tanja svojom poetičnošću, a Tatjana izvanrednim i metaforičkim crtežima.
KOPRCANJE
Naivna sam iako poznajem stvarnost. Još mislim da mogu vuku premazati očnjake šećerom pa neće biti gladan.
Glavna junakinja koja ujedno i pripoveda priču se konstantno koprca – poput riba koje je nekada davno pecala sa pokojnim ocem. Udica sa mamcem privlači riblju glad i želju za opstankom, ali će im ista ta želja za opstankom i presuditi. Na isti način junakinja posmatra život, i u stanju je da svaki trenutak u svojoj svakodnevnici poveže sa smrtnošću i prolaznosti.
Ona se koprca i u svojoj emotivnoj vezi – partner, naizgled nezainteresovan i toksičan, ne mari za njene misli, emotivno stanje i gubitak, dok mu se ona otvara.
Sve ovo neminovno ostavlja ožiljke i kraste koje nikada ne zarastaju, a često ih ponovo otvorimo i prokrvarimo. U želji da se suoči sa svojim ožiljcima i krastama, čini se da junakinja upravo to i čini – ponovo otvara svoje kraste i pušta nas u svoje ranjive misli.
ZAKLJUČAK
„More je bilo mirno“ nije za svakoga – i to ne u onom pretencioznom smislu. Sam narativ, iako maksimalno poetičan, je itekako mračan, zaključak je donekle otvoren za slobodnu interpretaciju (ali i dalje mračan), a izvanredan crtež samo dodaje emotivno sivilo koje nas prati kroz celu priču. Neko bi možda stekao utisak da je narativ haotičan, sa čime bih se donekle i složio i smatram da je to jedna od glavnih mana mladih domaćih autora, što beže od jasnog i linearnog pripovedanja koje je krasilo našu književnost tokom istorije. Međutim, posle drugog i svakog sledećeg čitanja „šta je pisac hteo da kaže“ postaje sve jasnije.
Na kraju, ova grafička novela govori upravo o onim ranama i ožiljcima za koje ne postoji lek, koje nosimo sa sobom gde god da odemo i sa kim god da smo – dok se konačno ne nađemo „s one strane“.
Besna kobila: https://besnakobila.co.rs/
Kafa Bez Spojlera 