Kriza srednjih godina je nemilosrdna boljka savremenog čoveka. Toliko nemilosrdna zapravo, da ne uništava samo život osobe koja je proživljava, već može u potpunosti promeniti tok života čitave porodice te osobe.
Dok ekstremni slučajevi ove krize nisu još uvek priznati u psihijatriji kao poremećaj, psihologija krizu srednjih godina svakako priznaje kao jedan od (neminovnih) koraka u razvoju čoveka, sa tačno određenim koracima kroz koje osoba koja krizira mora proći.
Tomi Viringa nas naglavačke strovaljuje u um jednog sredovečnog muškarca, Edvarda Landauera, i kroz prizmu krize srednjih godina majstorski opisuje korake koje Edvard pravi i problemi sa kojima se nosi.
PORICANJE
„Nas dvojicu deli deset godina. Više spadate u moju generaciju. Nadao sam se da će se jednog dana starati o meni, ali kako stvari sad stoje, ona će gurati vaša invalidska kolica. Želite da vam moja kći bude bolničarka?“
Edvard, uspešni virolog u kasnim četrdesetim godinama, nema ništa u životu sem slave i novca. Nakon brojnih otkrića u oblasti HIV-a, svinjskog i ptičjeg gripa, shvata da postoji jedna praznina kojoj nije posvećivao mnogo pažnje do tada. Upoznaje skoro dve decenije mlađu Rut kojom popunjava tu prazninu, i tada se njegov svet okreće naglavačke.
On ne mari što je Rut toliko mlađa, što Rut ima muške prijatelje koji su u vrhuncu svoje snage i lepote i koji mu persiraju, što imaju potpuno različita interesovanja i poglede na svet. Ne mari za njenog osuđujućeg oca, i svojski se trudi da dokaže samom sebi kako je „dorastao“ situaciji.
Poricanje, kao početni a možda i najopasniji stadijum krize srednjih godina, počeo je polako da se zavlači pod Edvardovu kožu.
BES
„Edvard nije voleo da je vidi u društvu ljudi njenih godina. To je samo otkrivalo šta se dogodilo u međuvremenu otkad su zajedno: nije ga podmladila, ali je ostarila pored njega. U društvu vršnjaka ponovo se vraćala u svoj pravi uzrast, pun lakoće i iskričavosti, dok je on ostajao pozadi na svom ostrvu daleko u budućnosti, gunđajući sebi u bradu.“
Pojava besa kao sledeći korak krize srednjih godina nije neuobičajena. Služi kao blagi povratak u stvarnost osobe koja krizira, ali ne potpuni. Osoba se trudi da prevaziđe nerealne prepreke, umesto da ih prihvati kao osnovni deo razvoja.
Viringa prvo suptilno a onda, gradacijski, direktno opisuje prave izazove sa kojima se Edvard susreće. Pojavljuju se sumnja, introspekcija, mali nagoveštaji starosti, a na samom kraju i neminovni bes što se to događa.
Kriza srednjih godina je zaista podmukla.
PONAVLJANJE
„Ona se navikla na njegove godine umesto na karakter. Da, tako se to dogodilo: ona je ostarila pored njega, a on je postao još stariji pored nje. Kad bi bio go u njenom prisustvu, dobro je pazio da se ne saginje zato što bi mu trbuh i grudi iscurili iz okvira i visili u bezobličnim prevojima; stoga bi pokleknuo da podigne poklopac od paste za zube. Trudio se da ne stenje dok to radi.“
Kažu da je ponavljanje majka učenja. Neki takođe kažu da se treba lažno smejati sve dok se vremenom ne počnete smejati iz srca.
U nekim situacijama to prosto nije moguće, bilo zbog same prirode situacije, ili određenih fizičkih, kognitivnih i emotivnih ograničenja. Ili starosti.
Postoje razne vrste ponavljanja koje je Viringa detaljno izučio i preneo na papir. Neke vrste su samodestruktivne, a neke razaraju čitave porodice i karijere. Ostaviću vam da ih sami izučite kao i to kako ponavljanje menja stanje svesti osobe koja krizira.
DEPRESIJA I POVLAČENJE
„Pola sata kasnije zavijala je na krevetu četvoronoške, na rukama i kolenima; od bola je zapala u životinjsko stanje. Blago postiđen, setio se krikova svinja koje je ona čula kao mala devojčica.“
Svi mi nekada olako shvatamo i koristimo ovaj vrlo ozbiljan termin.
„Depresivan sam“, obično kažemo kada prosto nismo raspoloženi, ili nam se desilo nešto loše, što ćemo neminovno prevazići kroz svega nekoliko sati, ili u nekim slučajevima nekoliko dana. Ta „depresija“ ne čini nas u potpunosti nesposobnim za svakodnevne aktivnosti i obaveze, za posao, za porodicu.
Viringa opisuje depresiju kao ovu drugu, daleko goru vrstu depresije. Depresiju proisteklu od mnogo godina taloženja mentalne i emotivne prljavštine, kao i loših odluka. Depresiju proisteklu iz prirodne promene sa kojom osoba nije želela da se pomiri. Depresiju zbog koje nemate druge nego da se povučete u svoj mentalni, oronuli zamak, očekujući da se ono što je ostalo od njegovih zidova samo sruči na vas.
PRIHVATANJE
Zaplačite, nije sramota. Budite besni, jer prirodno je, ali svojim besom ne uništavajte sebe i ljude oko sebe. Pronađite novi smisao u životu, koliko god taj smisao bio suprotan od onoga na koji ste do tada navikli. Zabeležite sebi nove ciljeve. Uzmite svoj život u svoje ruke, i samo tako ćete prihvatiti situaciju u kojoj ste se našli, makar ona bila i mirenje sa sopstvenom smrtnošću i starenjem.
Prihvatanje kao poslednji i odlučujući korak krize srednjih godina nije prošao neopaženo u „Lepoj mladoj ženi“. Skup emocija i saznanja koji su se taložili godinama nikad ne prolazi tek tako.
Prvi pravi dodir sa bolnom realnošću Vitiliga će maestralno opisati kroz oči Edvarda Landauera, terajući nas da se zapitamo „Da li je moglo drugačije?“, „Šta bih ja uradio da sam u ovoj situaciji?“, „Kako živeti sa ovim?“.
Na ta pitanja svakako možete odgovoriti samo vi, dok vam Vitiliga svojim perom prikazuje samo jednu varijantu realnosti kroz koju su prošli mnogi ljudi oko vas, a možda ste (ili ćete) i vi sami.
ZAKLJUČAK
Verujem da kao osobi koja nije (još) sredovečna ovaj roman ne može biti toliko blizak srcu koliko bi bio nekom iskusnijem. Ali svakako smatram da ga svako treba pročitati i, u zavisnosti od uzrasta i situacije, spremiti se za ono što neminovno dolazi, ili se izboriti sa ovim scenarijom koji je u toku.
„Lepa mlada žena“ ne nudi rešenje za ovaj horor modernog doba, ali vam zato nudi blagu ćušku po glavi i eventualno prihvatanje realnosti i života kao takvog.
Ja ću se, kako (moje) godine budu prolazile, svakako vraćati ovom romanu – jer ne treba ništa prepuštati slučaju.
Kafa Bez Spojlera 